Kraj i početak

Izgubili smo najlepši i najveći drvored u Beogradu. Brzo, za svega nekoliko dana. Zvuku testera i mirisu spaljenog benzina i nafte prethodila je artiljerijska priprema u vidu kanonade laži kojima se gradska vlast poslužila da opravda svoj nasilnički i destruktivni naum. Sve je bilo u igri: bolest drveća, fingirane studije, infrastrukturni razlozi, nestručno sečenje u prošlosti i kada ništa nije poslužilo, odlučili su se za golo nasilje. I uspeli su.

Naš grad nije imao većeg, lepšeg i starijeg drvoreda. Ali će dobiti "moderniji"kao što to kaže direktor JKP Gradsko zelenilo Radovan Draškić. Nije bitno to što ovaj čovek teško i loše artikuliše misli, naravno kada ih ima u svojoj prošlošću opterećenom svešću, ko zna šta sve i kome sve ne taj čovek duguje. Bitno je to koliko on ništa ne zna o poslu koji obavlja već 10 godina. To je strašno. On nije tu od juče.

Radovan i ekipa iz gradske vlasti su instalirani na mestima već više od cele decenije. Ovo je samo kulminacija činjenice, da su na strateškim mestima pajaci i ginjoli, koji svesni svoje nestručnosti i notorne činjenice da osim posla kojim se bave ni u ludilu ne bi mogli da dobiju neko slično mesto da im nije voljene partije. Potpisaće i uradiče sve što im se kaže. A oni su tu da rade ono što im se kaže. A govori - veliki novac.
A ovoga puta rečeno im je: Otvorite Bulevar za velike investicije. Mi želimo da pravimo profit.
Sklonite drveće, sklonite šine, mi dolazimo da izgradimo još ružnih četvorospratnica sa izgledom lego kocki. Sve one će biti brzo prodate sve većem broju novopridošlih stanovnika Beograda, kao slika apsurdne stvarnosti grada, ali će svojim graditeljima doneti milione.
Zato smo izgubili drvored koji je davao smisao kada se beznađe činilo nesnošljivo, čineći čarobnom običnu poslepodnevnu šetnju. Ali on nikako nije prvi, već je puno domena duha ovog grada ustupilo mesto primitivnom instinktu grabljenja i gomilanja. Sada je samo došao red i na njega. Ovo je kulminacija, kraj jedne epohe.
Ipak čini se da je na ovom prostoru vrlo često to jedini sled događaja moramo da izgubimo sve da bi se osvestili i krenuli da se borimo da bi preživeli. To se dogodilo 1999 kada je "nemoguće" pokucalo na vrata. Deset godina kasnije dogodila nam se ista stvar, na drugi način.

Nismo pazili, spavali smo. Sada smo budni. Opljačkani, na goleti drage, nekada lepe ulice.
Sa nama je istina, sa njima sve drugo. Ovo je kraj, ali i početak.